Удружење грађана „МОСТ матице и дијаспоре”

Прве новине у Србији

Срби су тек стицањем аутономије од Турака добили право да отворе штампарију, што је званично дозвољено 1830. године. Неопходна опрема, купљена у Русији, је у Србију стигла у лето 1831. године.

Али књиге штампане у Књажеско-србској књигопечатњи нису могле да се извозе у Аустрију све до 1839. иако је молбу за њихово допуштење кнез Милош упутио кнезу Метерниху седам година раније.

Припреме за издавање новина започете су одмах по отварању штампарије које је 1833. године премештена из Београда у Крагујевац.

Новине србске појавиле су се тек 5/17. јануара 1834. године, под уредништвом Димитрија Давидовића. Новине су биле за ондашњу Србију и њеног неписменог владара непознаница, па је опрезни Обреновић поверење поклонио свом секретару, који је имао богато новинарско искуство…

Новине србске биле су пре свега службени лист Кнежевине Србије, који је у току Давидовићевог уредништва имао и обележје политичког гласила. Излазио је једном седмично, суботом, на два листа… Пошто су имале службени карактер, пре свега због објављивања законских прописа и указа, оне су биле намењене чиновницима Кнежевине, али и „љубитељима читања“.

Цена новина је била минимална, толика да покрије трошкове хартије и штампања.

Највише претплатника било је 1834. и 1835. године, до лета прве године излажења било је 600, касније се број претплатника повећао… После Давидовићевог уредништва број претплатника је пао 1836 – 300, а 1837 – 150…

Занимљивој је да се одељак о Турској у првим бројевима налазио у рубрици „Иностране вести“, да би се потом, пошто су се српске главе мало охладиле од еуфорије стицања аутономије, схватило да је Србија још у саставу Турског царства и да се таквим распоредом вређају суверена права султана…

Ни књиге ни новине нису могле да се штампају без одобрења. Неповерљив према књигама и новинама и због тога што је био неписмен, Обреновић је још 1832. године увео цензурисање књига…

Давидовић је, као искусни новинар, у повољним спољним и унутрашњим приликама после сгицања аутономије, успешно уређивао политичку хронику у оквиру рубрике „Сербија“. Зато што се сувише упустио у писање политичких текстова, „сходно духу слободномислећих народа“, прво га је кнез упозорио, на шаљив начин, посредством кума Јакшића, а потом га строго укорио непуна три месеца после изласка новина. Зато су од почетка априла Новине србске стављене под цензуру која је поверена министру правде и просвете Лазару Тодоровићу, што је само делимично обуздавало расписано Давидовићево перо. Кнез му је замерио што је у једном тексту обавестио јавност о болести престолонаследника Милана, после чега је био привремено суспендован (децембар 1834). Давидовић, у то време министар иностраних послова и уредник, предао је уређивање новина министру Лазару Тодоровићу. Том приликом извињавао се кнезу због учињеног пропуста, наглашавајући да се „једнако трудио одушевити народ и сваког читатеља, био он Србин, био стран, оним жаром којим сам ја одушевљен“.

Литература: Радош Љушић, Димитрије Давидовић, Београд 2013, 103-112.С

Жељко Матић

Жељко Матић

Пофесор историје у Шестој београдској гимназији

ПОДЕЛИТЕ САДРЖАЈ

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on google
Share on telegram
Share on email