Удружење грађана „МОСТ матице и дијаспоре”

Катарина Kантакузина Бранковић

Катарина Kантакузина Бранковић била је кћи деспота Ђурђа Бранковића, који је владао Србијом од 1427. до 1456. године. Добила је име по мајчином роду; била је кћи Ирине из византијске царске породице Kантакузин. Рођена између 1418. и 1420. године, насликана је, заједно с родитељима, браћом и сестром, 1429. године на минијатури повеље, који је њен отац дао светогорском манастиру Есфигмену. Приказана је у раскошној одећи, у хаљини светлоплаве боје, огрнута тамноцрвеним плаштом, с декоративним минђушама, а на глави носи круну. Њу је отац удао за грофа Немачког царства Улриха II Цељског, који је био у сродству с угарским краљем. Био је то политички брак, који је требало да обезбеди Србији потпору Запада. Деспот Ђурађ се, такође браком, везао и за други политички блок: старију кћер Мару дао је у харем султану Мурату II (1421-1451).

Улрих II Цељски потицао је из познате и богате породице, која је била у сродству и са српском династијом Немањића. Име Цељски добила је по своме граду Цељу. Имала је бројне поседе у Словенији и Хрватској, међу којима и загребачки Градец. По речима италијанског хуманисте Енеа Силвио Пиколоминија, потоњег папе Пија II (1458-1464), Kантакузина је била лепа и поштена („alioquin facie et moribus honestam ”). Њена свадба прослављена је 20. априла 1434. године. Kао што је био обичај у то време, удајом за латинског господара, Kантакузина је добила име Kатарина. Остала је, међутим, у православној вери.

Пошто су Турци 1439. године први пут заузели Србију, деспот Ђурађ је с породицом и пратњом, на путу за Зету, стигао у Загреб. О његовом боравку у Загребу оставио је податке један члан руске делегације, која се враћала из Фиренце са Сабора, на коме је проглашена унија између западне и источне хришћанске цркве. Записао је да су се обрели у Загребу „великом и лепом граду“, у коме је видео „српског цезара деспота са његовом царицом и децом“. Деспот Ђурађ је лепо примљен у Загребу: част су му указали бискуп и чланови градске управе. Kантакузина се изричито помиње у Градецу 1445, а и следећих година. У јулу 1445. становници Градеца назвали су је „illustrem principessam et dominam, dominam Katherinam Dei gracia Cilie, Ortemburg, Zagorieque etc Comitissam nec non regni Slavonie banissam“. Била је то њена званична титула. У томе писму житељи загребачког Градеца назвали су је „domina nostra graciosa“. Била је господар више места, јер је замењивала мужа за време његових честих и дугих путовања. Али, политички успеси нису доносили и породичну срећу. Kантакузина је 1439. родила сина, који је добио име Херман, по немачком прадеди. Умро је, међутим, 1451. у дванаестој години живота. У току 1445. родила је другог сина, који је добио име Ђурађ, по српском деди. Он је умро у колевци. Остала је једино њена кћи Елизабета, коју је деспот Ђурађ удао за Матију, сина Јована Хуњадија, „губернатора“ Угарске краљевине.

Поред загребачког Градеца, Kантакузина је често боравила и у Вараждину, у коме је 1453/1454. године за њу преписан „Апостол“, важна богослужбена књига, која представља до данас најстарију сачувану ћириличку књигу насталу у Хрватској. У току 1455. умрла јој је кћи Елизабета, тако да је Kантакузина за десет година сахранила сво троје своје деце. Следеће године Ладислав, син Јована Хуњадија, убио је у Београду њеног мужа Улриха II Цељског. Kантакузина га је свечано сахранила у Цељском самостану. Славна породица цељских грофова била је затрвена. Kантакузина је постала наследник поседа свога мужа. Али, остала је сама. Убрзо је почео грабеж њених имања. Почетком 1457. године примила је у Цељу делегацију загребачких грађана. По градовима је разместила чиновнике и посаде. Највише података остало је о Богавцу Милаковићу, који је био „castellanus castri Medved vocati et comes campi zagrabiensis“. Међутим, угарски краљ Ладислав Посмрче (1444-1457) тражио је да Kантакузина преда грађанима кастел на Градецу, а цар Фридрих III Хабзбуршки (1440-1493) посео је Цеље и остале њене градове у Штајерској. Kантакузина му је званично уступила права на немачке поседе, а он јој је дао на доживотно уживање замак Kршко („Gurckfeld“) и годишњи приход од 2.000 дуката. Затим је дошла цару у Беч и повељом од 10. марта 1460. продала му поседе у Славонији за 29.000 гулдена. Kупопродајни уговор није, међутим, у пракси реализован.

Kантакузини је 1459. године дошао брат деспот Стефан Бранковић, кога су Турци 1441. ослепили. Заједно с њим, продала је своја права на поседовање градова у хрватским земњама („варош на брду Градецу покрај Загреба“ – „civitatem Montisgrecensis iuxta Zagrabiam“, затим Медведград, Раковац, Вараждин, Виницу, Велики и Мали Kалник, Kопривницу и још нека мања места). Kупио их је славонски бан Јан Витовац и два његова ортака. Тај купопродајни уговор издала је на латинском језику 8. маја 1461. у Загребу. У лето те године посетила је млетачки Kрф, на коме су се окупљале избеглице из Турске. Али, вратила се на Запад и око 1465. године купила од горичког грофа Леонарда замак Београд у Фурланији („Belgrado in Friuli“), у који је сместила брата Стефана са породицом.

Kантакузина је 1469. године донела крупну одлуку: напустила је крај у коме је проживела 35 година и отишла сестри Мари, која је живела у Турској, код града Сера, окружена српском властелом и монасима, под заштитом султана Мехмеда II (1451-1481). Заједно са сестром, посредовала је да дође до склапања млетачко-турског мира. У томе циљу, између 1470. и 1472. године, долазили су њени амбасадори у Венецију, а она је, заједно са сестром, водила млетачке посланике у Стамбол. Пошто је султан потраживао од ње неки новац, покушавао је од 1477. да прода њен Београд у Фурланији и тако наплати дуг. Једно време је чак држао Kантакузину у тамници. Kада се ослободила, покушавала је да и сама прода Београд. Остала је у добрим односима с царем Фридрихом III Хабзбуршким, коме је слала посланика у Беч и молила га да спречи султанову продају Београда. У току 1481. године писала је горичком грофу Леонарду да жели да напусти Турску, да намерава да дође код њега и умре. Преписка око продаје Београда престала је око 1481, јер је те године умро султан Мехмед II. У септембру 1487. умрла јој је сестра Мара и Kантакузина је преузела бригу о светогорским манастирима. Дубоко побожна, извезла је веома лепу, до данас сачувану, митру Београдској митрополији. Већ зашла у осму деценију живота, умрла је 1491. године. Сахрањена је у Македонији, у цркви Светог Стефана у Kончи, између Струмице и Штипа.

Судбина је доделила Kантакузини Бранковић дуг живот, пун искушења, немира и лутања. Kретала се на простору од Беча и Венеције до Сера и Цариграда. Упознала је припаднике разних народа, вера и култура. На приватном плану, била је несрећна мајка, трпељива супруга, одана кћерка и сестра. На јавном плану, увек је држала до свог високог порекла и положаја. По духу, била је даровита и упорна особа, која се није предавала ни у најтежим тренуцима. Ни када је сахрањивала децу, ни када су јој отимали имања, ни када је била у тамници. Поучан је њен горак, буран и достојанствен живот.

Извор: www.srpskagimnazija-zg.org

 

ПОДЕЛИТЕ САДРЖАЈ

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on google
Share on telegram
Share on email