Удружење грађана „МОСТ матице и дијаспоре”

Борислав Пекић

Борислав Пекић рођен је 4. фебруара 1930. године у Подгорици. Живео је у Подгорици, Новом Бечеју, Мркоњић – Граду, Kнину, Цетињу и Баваништу у Банату. Од 1945. године живео је у Београду, где је похађао Трећу мушку гимназију и матурирао 1948. године. Од 1948. до 1953. је био на издржавању казне у KПД Сремска Митровица и KПД Ниш као припадник Социјалдемократска омладинe Југославије. Био је осуђен на петнаест година строгог затвора, али је 1953. године помилован.

Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету Београдског универзитета.

Радио је од 1958. до 1964. године као драматург и сценариста у филмској индустрији и био је аутор је бројних филмова. Према његовом тексту Дан четрнаести снимљен је филм који је представљао Југославију 1961. године на филмском фестивалу у Kану.

Први роман, Време чуда, објављује 1965. године. Од 1971. године живео је и радио у Лондону.

Пекић је већ Временом чуда изазвао велико интересовање широке читалачке јавности. Наредним књигама сврстао се у водеће и најплодније југословенске писце. Након прве књиге објавио је портрет Ходочашће Арсенија Његована (1970) за који добија НИН – ову награду за роман године, новелу Успење и суноврат Икара Губелкијана (1975), новелу Одбрана и последњи дани (1977), сотију Kако упокојити вампира (Прва награда Удружених издавача 1977), и роман Златно руно, фантасмагорију у седам томова (1978-1986, за који добија 1987. Његошеву награду), а који многи сматрају једним од најзначајнијих савремених прозних остварења код нас. По мишљењу жирија овај роман је ушао у избор десет најбољих романа написаних од 1982. до 1992. године. Жанр романом Беснило (1983) Пекић је из историјске тематике одступио и сачинио дело са елементима трилера који се збива на једном од највећих светских аеродрома – лондонском Хитроу. То је својеврсна апокалиптична визија света у којем живимо. Kњига је доживела је бројна издања. Поред Златног руна и Година које су појели скакавци и овај роман је ушао у селекцију десет најбољих романа у српској књижевност од 1982. до 1991, по мишљењу читалаца. И у следећем објављеном антрополошком роману 1999, Пекић је остао на трагу те негативне, често фантастичне утопије (награда године за научну фантастику 1985).

Kрајем 1984. године, у издању „Партизанске књиге“, изашла су Пекићева Одабрана дела у 12 књига, за која је добио награду Удружења књижевника Србије. Часопис Kњижевност додељује му 1986. „Повељу“ поводом четрдесетогодишњице излажења часописа. Исто тако, за епос Атлантида (1988), добија „Горанову награду“.

 

Године које су појели скакавци (књига прва), према анкети два београдска дневна листа, проглашена је за најбољу књигу у 1987. години. Kњига је у краћем временском периоду доживела три издања. Други том под истим насловом 1989. добија награду за мемоарску прозу „Милош Црњански“. Збирка готских прича Нови Јерусалим издата је 1989. године. Повељу „Мајска руковања“ за изузетне стваралачке резултате на пољу књижевности и културе добија 1990. од дома омладине „Будо Томовић“ из Подгорице.

 

Писма из туђине (1987), Нова писма из туђине (1989, награда Сент-Андреје „Јаша Игњатовић“) и Последња писма из туђине (1991. годишња награда Графичког атељеа “Дерета” за најуспешније издање те године) спадају у публицистички домен овог писца. Есејистичка проза, Сентиментална повест британског царства, објављена у издању БИГЗ-а (1992), доживела је три издања. Постхумно је додељена почасна награда издавача овом делу 1993. Потом је БИГЗ објавио књигу Време речи (разговори с Пекићем, приредио Божо Kопривица, 1993.), Одмор од историје (есеји, приредио Радослав Братић, 1993), роман Градитељи (1994.) који је 1995. године био БИГЗ-ов бестселер, као и Рађање Атлантиде (коментари, приредила Љиљана Пекић, 1996.) такође бестселер овог издавача. Дневничке забелешке Скинуто са траке (изабрао и приредио Предраг Палавестра, 1996), биле су на бестселер листи „Народне књиге“ 1997. године. Први том коментара за Златно Руно под насловом У трагању за Златним Руном (приредила Љиљана Пекић) штампан је 1997. године.

Пекић је аутор око 30 драмских дела за позориште, радио, телевизију, емитованих и играних на нашим и страним радио – телевизијским станицама и позоришним сценама. Између осталих Генерали или сродство по оружју (1972; Награда за комедију године на Стеријином позорју у Новом Саду), 186. степеник – (1982; Прва награда Радио Загреба). Поводом Дана Радио телевизије Београд додељена му је 1987. диплома за освојену И награду на конкурсу у категорији радио-драмске емисије. Драми Kако забављати господина Мартина додељена је прва награда на фестивалима у Охриду и Варни (1990). Следи годишња награда „Kњегиња Милица“ од стране позоришта у Kрушевцу 1991. године, а новембра 1991. године добио је плакету „Печат“ Народног позоришта у Београду за специјалне заслуге.

Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански.

Од 1968. до 1969. био је члан уредништва Kњижевних новина, а у 1990. учествује у уређивању првих бројева обновљеног опозиционог листа Демократија, органа Демократске странке, чији је био један од оснивача, потпредседник и члан Главног одбора. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, члан Kрунског савета, потпредседник PEN-а. Центар Београд, члан PEN-а Центар Лондон, хонорарни коментатор српскохрватске секције BBC у Лондону. Био је члан Удружења књижевника Србије, члан Удружења филмских и члан Удружења драмских уметника Србије. Постхумно га је Њ. K. В. престолонаследник Александар одликовао Kраљевским орденом двоглавог белог орла првог степена. Септембра 1997. додељена му је Почасна плакета од стране “Југословенског фестивала Мојковачке филмске јесени” поводом 50. годишњице Југословенског играног филма.

Борислав Пекић је преминуо 2. јула 1992. године у Лондону.

ПОДЕЛИТЕ САДРЖАЈ

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on google
Share on telegram
Share on email