Удружење грађана „МОСТ матице и дијаспоре”

Дамјан Бранковић – Човек који је покушао да спречи Први светски рат

Данас прича о Дамјану Бранковићу обично почиње освртом на његову необичну породичну кућу, на само пар десетина метара од Храма Светог Саве, о фасади на којој се налазе симболи слободних зидара, у то време не тако тајном реду коме је и Бранковић припадао. Зграда у некадашњој Шумадијској улици, а данас Булевару ослобођења број 2, подигнута је 1928. године, у време кад су масони интензивно зидали по српској престоници. Бранковић, богат и утицајан на међуратној политичкој сцени, ангажовао је архитекту Драгишу Брашована, коме Београд дугује захвалност за зграду БИГЗ, Дом ваздухопловства у Земуну, „Руског цара“.

На фасади се налазе сви уобичајни симболи слободних зидара, од обавезне пирамиде са “свевидећим оком” до силуета жена обасјаних зрацима сунца које на раменима носе сову и огледало, симболе будности и самоспознаје. Изглед фасаде употпуњују и нешто мањи медаљони који симболизују фазе у којима слободни зидари прелазе симболичне степенике током прикупљања својих знања.

Али остаје мистерија које је био човек који је сазидао ово здање и који је из својих патриотских побуда више пута покушао да упозори Србију на сиве облаке који су се надвијали над њеном судбином.

Човек који је знао све

Дамјан Бранковић рођен је у Бачком Градишту 1866. године, а у Сегедину завршава Вишу трговачку академију. У Београд долази на самом прелазу векова, 1899. године, где шири свој посао и постаје један од највећих београдских индустријалаца. Био је власник Београдског друштва, удружења за транспорт и трговину, с веома добрим везама у Немачкој, као и заступник бродарског друштво „Севернонемачки Лојд“, те великих произвођаче оружја „Kруп“ и „Маузер“. Био је врло образован и забележено је да је говорио шест страних језика, док је европске филозофске класике читао у оригиналу. А изнад свега, био је патриота. Помагао је четнички покрет за ослобођење у Старој Србији, данашњој Македонији. Kао масон и оснивач ложе „Шумадија”, био је веома добро обавештен о политичким кретањима у Европи, а ова сазнања је користио како би помагао припреме за ослободилачке ратове који су уследили.

Неразвијена Србија се у том периоду налазила у врло тешким условима због Царинског рата са Аустроугарском. Промоћурни Бранковић успео је да преко бугарске луке Варне обезбеди увоз жита из царске Русије, што је временом довело и до стварања савезништва између Србије и Бугарске у Првом балканском рату. У наредним годинама, ово ће значајно утицати на јачање српске привреде, јер ће Бугарска постати пролаз кроз који ће Србија трговати са остатком Европе, избегавајући аустроугарску блокаду.

Овде се Бранковићев утицај не зауставља. Пред сам Први балкански рат, Бранковић је путем својих веза успео да са 10.000 сребрних динара (данас око 100.000 евра), подмити аустроугарске чиновнике у Земуну да пропусте железничке локомотиве које су биле задржане на граници, а које је Србија регуларно купила у Немачкој и Чешкој. Неки сматрају да овом приликом није било речи само о подмићивању, већ да је допуштење дошло и са вишег нивоа, опет захваљујући Бранковићу и његовим тајанственим везама. Савременици су сматрали да су ове брзовозне локомотиве, које су могле да достигну и 120 км/х, биле кључне за извршење брзе мобилизације војске и пребацивање опреме и војника ка Нишу, те успешно вођење Kумановске битке.

И у наредном рату његов допринос је био значајан. Успео је да обезбеди увоз 2000 коња из Русије за потребе српске војске. Наиме, Србија је захваљући кредиту од 98 милиона франака који је добила од Француске, а у чијем преговарању је Бранковић посредовао, купила најновије војно наоружање. Провизију од 2% на коју је имао право као преговарач, одбио је и приложио у фонд за куповину артиљерије. Проблем је настао јер није било довољно животиња које би топове вукле. За само недељу дана, Бранковић успева да допреми ове драгоцене животиње које су вукле брдске топове, а Бугари су се касније жалили на велику мобилност српске артиљерије.

Претеча Џејмс Бонда

Бранковић је због својих залагања уживао велико поверење српских власти, те био особа од поверења која је прикупљала сазнања о стању у Европи уочи Великог рата. Забележено је да су најаве које су почетком 1914. године стигле до Бранковића биле веома важне и бескрајно деликатне.

Наиме, у пролеће 1914. Бранковић је упозорио тадашњег премијера Николу Пашића да ће Аустроугарска напасти Србију, да је ултиматум већ спреман, да је Немачка дала одрешене руке Аустроугарској да нападне Србију, и да се само чека време и повод. Пашић је обавештен да су овај договор о нападу на Србију Франц Фердинанд и Вилхелм Други донели у јануару 1914. у дворцу Kонопиште. До овог сазнања Бранковић је дошао захваљујући директору компаније „Kрупа“ у Немачкој, Милону, који му је ове информације, као дугогодишњем пословном сараднику, проследио у највећем поверењу у Берлину.

Ово није био први пут да Бранковић упозорава Пашића на опасност из Беча, јер му је 1908. године пренео информацију о анексији Босне и Херцеговине, коју Пашић није озбиљно схватио, а која се испоставила као тачна. Нажалост, иако је Пашић прихватио ову информацију као тачну и проуздану, препреку за даље припреме Србије представљали су предстојећи парламентарни избори, на које су све странке биле усмерене и није их интересовала међународна политика. Ово није поколебало Бранковића, који се окреће својој браћи из ложе „Побратим“, који су покушали да преко својих веза у француској ложи „Гранд Оријент“ и француског јавног мњења изврше притисак на Беч да одустане од напада. Њихов утицај овај пут није био довољан. Атентат Гаврила Принципа само је покрено рат који је био известан, а Србија је, и поред благовременог упозорења, постала прва жртва крвавог рата, незабележеног у тадашњој историји.

Ни овај пут Бранковић није остао по страни. Са српском војском прелази Албанију и постаје један од носилаца Албанске споменице. Значајан је и његов утицај на рад Југословенског одбора у Швајцарској и повезивање са тамошњим масонима, а био је и члан комисије за извршење Версајског уговора.

Здрава економија као основа мира

У периоду између два рата, поред својих трговачких послова, Бранковић се окреће изучавању економских прилика у земљи и окружењу. Сматрао је да је, без познавања економских прилика у некој земљи, немогуће писати историју те земље. Уочи велике Светске економске кризе, почео је да за залаже за стварање међународне економске уније, залагао се за заједничку валуту и стварање заједничког балканског тржишта, те проширивање ове идеје на чланице Мале Антанте. Овоме се испречило економско јачање Немачке, али су његово мишљење ценили како домаћи, тако и немачки министри финансија. Упозоравао је на опасност да велика криза може утицати на избијање новог рата, што се и остварило.

Основао је Удружење трговинских агената и консеционара, који је био претеча Привредне коморе. Био је и Велики беседник Велике ложе Југославије и наглашавао је да масонерија мора бити патритотска и посвећена остварењу националних интереса пре свега, а онда и интернационалних. Управо због тога, хапшен је за време окупације, а и после рата је био предмет разних распитивања нових власти и тајанственог Института. Ови записи данас се чувају у Архиву Југославије.

Бранковић је био и пријатељ највећих српских писаца, као што су Исидора Секулић, Иво Андрић и Милоша Црњански, као и колекционар слика. Подржавао је и помагао развој подавалских села. Поред Албанске споменице, био је носилац највишег цивилног одликовања Белог орла без укрштених мачева, Ордена југословенске круне, и других бројних домаћих и страних одликовања.

Дамјан Бранковић преминуо је 1954. године у дубокој старости. О својим заслугама никада није причао.

ПОДЕЛИТЕ САДРЖАЈ

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on google
Share on telegram
Share on email